Увод

„1948/1949 Нижој музичкој школи у Земуну дато је у надлежност музичко одељење при Дому слепих „Вељко Рамадановић“. Наставнике ове школе плаћала је управа Дома, а наши наставници су вршили неку врсту стручне контроле. План и програм рада су усаглашени са одговарајућим прописима музичке школе. Следеће године је ово одељење поново издвојено.

1981/1982 Нашој школи је поново припојено музичко одељење при Заводу за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“које је радило у врло скученом простору, са свега 2 – 3 учионице у згради Завода. Класу клавира је водила Љиљана Николић а класу хармонике Зорица Бенишек. Солфеђо је предавао Милош Лукић. Ова три наставника су постали чланови колектива наше школе.

1985/1986 Искоришћена је прилика када је основна школа „Вељко Рамадановић“ добила нову зграду да се у њихова, до тада управна зграда додели нашем специјалном истуреном одељењу седам учионица. Тиме је радни простор био знатно увећан, али су ове учионице биле у крајње запуштеном стању, једва употребљиве за наставу. У току следеће две године, тадашњи директор Дејан Марковић обезбедио је средства од Општине и других донатора, па је извршена темељна рестаурација постојећег простора и дозидан је још један спрат. Тако се добило 13 учионица. Ове просторије су првобитно користила само деца са оштећеним видом, а касније и остали ђаци школе.“ (одломци из књиге Павла Јанковића: „Историјат земунске музичке школе“)

Захваљујући ентузијазму, љубави и упорности проф. клавира Љиљане Николић и проф. солфеђа Милоша Лукића, музичко одељење за слепу и слабовиду децу у Земуну постало је саставни део Музичке школе „Коста Манојловић“ 1981. године. Многе генерације ученика су успешно завршавале музичко образовање у потпуности одговарајући на захтеве школског плана и програма. Приходима од донатора, Општине Земун и упорношћу тадашњег директора Дејана Марковића сређен је простор у коме се одељење за слепу и слабовиду децу налази и значајно је побољшан квалитет наставе. Реализацијом пројекта „Руке које виде“ и ангажовањем колега Злате Малеш, Мирјане Михаиловић и Даниеле Вагнер у сарадњи са тадашњом директорком Милом Лацковић набављена су сва неопходнa техничкa помагала – штампач за Брајеву азбуку, одговарајућа рачунарска опрема и програми, нотe и нотнa литературa и уџбеници за слепе и слабовиде ученике. Музичка школа „Коста Манојловић“ је једина школа у Србији која има могућност да штампа нотни материјал на Брајевом писму. Обезбеђивањем нотног материјала на Брајевом писму које су приређивале колегинице Гордана Грујичић и Мирјана Михаиловић значајно су побољшани услови за напредовање ученика овог одељења, као и ученика других музшких школа у Србији и региону.

Једна од најважнијих специфичности наше школе јесте управо у успешној реализацији наставе у овом одељењу и постизању запажених резултата које су ученици до сада остварили. Ученици одељења за слепе и слабовиде имају равноправан статус са вршњацима здравог вида (интегрисано образовање). Такође, ученици имају могућност учествовања на свим такмичењима и у свим школским наступима и активностима као и остали ђаци. Пре уписа у нижу музичку школу, ученици похађају двогодишње припремно образовање. У току похађања припремног разреда ученици развијају своје музичке способности и припремају се за савлађивање програма основне музичке школе. Пријемни испит за средњу музичку школу ученици одељења за слепе и слабовиде полажу по истим критеријумима, програмима и у истим роковима као и остали ђаци. По успешном завршетку средње музичке школе ученици стичу услове за проходност на факултете музичке уметности, односно могућност наставка музичког усавршавања на свим високим музичко школским установама, те између осталог и могућност да постану професорски кадар који би вероватно много квалитетније и са бољим познавањем проблематике рада у одељењу за слепе и слабовиде омогућио потпуно адекватан ученике педагошки рад.

Своју љубав према музици и деци преносили су и преносе: Љиљана Николић, Милош Лукић, Зорица Бенишек, Зорана Грбић, Милена Арацки, Ђорђе Лазаров, Невена Христић, Звонко Морнар, Синиша Радојчић, Радивој Лазић, Мирјана Михајловић, Ненад Ненић, Милица
Бабовић, Драгана Булајић, Александар Антонијевић, Ана Зорић, Добрила Маринковић, Милена Вукмановић, Олга Герић, Бошко Радојковић, Олга Малевић Ђорђевић, Ивана Бусанчић, Мила Лацковић, Зорица Вукосављевић, Гордана Грујичић, Емилија Вукелић, Гордана Радовић, Марија Јовановић, Марко Марковић, Радмила Пеурача, Данијела Петровић . . . . . .
Љиљана Николић: “Јесмо ли оправдали поверење?“
(текст написан поводом прославе 60 година постојања школе, 1999. године)

Ако се нађете на аутобуској станици „Коњичка школа“ у улици Цара Душана у Земуну, сусрешћете се на првом кораку са неколико необичних ствари: као прво, чућете ритмички уједначен звук који се мења са променом светла на семафору. Ако и не схватите да је то звучни семафор за слепе, можда ће вам помоћи следећа слика: иза зелено обојене ограде комплекс зграда, чудна мешавина старог и новог, а у повећем дворишту групе малишана и омладинаца заокупљених разним стварима. Неки шетају у групама држећи се за руке, неки играју лопте, неки слушају музику, а неки седе на клупама држећи нешто на крилу и повлачећи руке лево десно. Можда и нећете схватити да то они читају прстима књигу на Брајевом писму. Све ће нам се разјаснити кад нам поглед скрене на таблу са натписом: Школа за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“. Са Вељком је све и почело. Врсни педагог, хуманиста и први учитељ, основао је ову установу далеке 1917. Године у Бизерти у Тунису, ради рехабилитације ратних инвалида. Касније су из тога проистекле многе делатности, али то није тема овог текста. Обзиром да ове године обележавамо 60 година рада наше школе у чијем је саставу и одељење за слепу децу „Вељко Рамадановић“, ограничићу се на значај музике у развоју и формирању личности ове категорије ученика.

Почашћена поверењем да напишем овај текст, свесна сам велике одговорности да на прави начин представим веома богату и сложену област рада. Надам се да ми се може опростити ако у потпуности у томе не успем. Како сам била дуги низ година наставник у одељењу за слепу децу, сматрам да просто немам права да не извршим овај задатак.
Музика је уметност звука, па је, као таква, у потпуности доступна лицима оштећеног вида, без обзира на степен оштећења. То је знао и Вељко Рамадановић, па јој је придавао велики значај у музичком образовању слепих; од аматеризма, преко професионалног усмерења појединаца, до оснивања штампарије за Брајево нотно писмо која, нажалост, више не постоји. Захваљујући њему, преко 40 слепих музичара, образовања од стручног учитеља до
професора, радило је на разним пословима; као коректори, корепетитори, естрадни аматери, радио и ТВ продуценти и врсни педагози, како са слепим тако и са ученицима здравог вида. Било је међу њима шефова одсека па чак и директора школа. Затим је дошло до извесне стагнације, а поновни прави процват у музичком образовању слепе деце догодио се са припајањем музичкој школи „Коста Манојловић“. Захваљујући колективу наше матичне школе и тадашњем директору Предрагу Андровићу, као и професорима школе „Вељко Рамадановић“ и тадашњем директору Богдански Радивојевић, извршен је процес припајања. Напомињем да је било обостране скепсе, срећом безразложне.
Следећа по резултатима веома плодна, рекла бих чак револуционарна фаза, наступила је доласком проф. Дејана Марковића на место директора школе. Врстан и искусан педагог, директор Марковић је брзо схватио суштину и значај овог сегмента рада. Ученике је прихватао с поверењем без предрачуна, помогао стручним саветима кад год је требало, пратио развој талентоване деце, а од професора захтевао максимално радно ангажовање. Да будем поштена, често нас је истицао и као примере преданости своме раду. Међутим, оно што ће остати за памћење генерацијама, јесте лично несебично и беспоштедно залагање директора Марковића да се тешко прикупљеним средствима од старе, једва употребљиве зграде реконструкцијом и надоградњом добије лепа „мала школа“ у којој се образују слепа деца заједно са вршњацима здравог вида. Та околност је од непроценљивог значаја за њихову интеграцију у отворену средину.

Не могу, а да не споменем и садашњег директора и мог првог и дугогодишњег шефа одсека, проф. Милу Лацковић. Увек спремна да саслуша и да помогне кад се чини да решења нема, спремна да подели са нама и радости и тешкоће, улива осећај сигурности и оптимизма упркос актуелним проблемима.

Припајањем одељења матичној школи ученици стичу равноправанстатус са вршњацима здравог вида, што отклања многе предрасуде при њиховој интеграцији у отворену средину. За разлику од неких других школа, осим постигнутог успеха; оваквим приступомматична школа им је створила много боље услове и лакши пут ка даљем усавршавању и образовању. Наши ученици, заједно са професорима , труде се да оправдају указано поверење, усмеравано од почетка да то својој школи дугују. Поред многих тешкоћа као што су недостатак литературе на Брајевом писму, специфични услови живота и рада и слично, одељење се може подичити и лепим резултатима. Раме уз раме са вршњацима здравог вида, ученици одељења су наступали на многим манифестацијама у школи и ван ње. Било је и освојених награда које свакако треба споменути: прва фестивалска, клавир Мићуновић Данијела, кл. Николић; друга
републичка, Виденовић Драган, кларинет, кл. Морнар; трећа републичка, клавир, Петровић Данијела, кл. Николић; трећа републичка, хармоника, Душан Зорић, кл. Бенишек; друга градска, Матић Александар, кл. Николић, Трећа градска, Матић Дејан, кл. Николић (тренутно студент 3. Године ФМУ; похвала са врло високим бројем поена на задњем Републичком такмичењу, Живковић Марко, кл. Христић; Аслани Кефсера, тренутно студент 2. Године ФМУ учесник бројних наступа: градско такмичење у кл. проф. Милице Бабовић; такмичење младих пијаниста у Нишу, такмичење : „Коњовић“ и учешће на „Шопенијади“, све у класи проф. Невене Христић.

У овом граду готово да и нема дворане где слепи ученици нису наступали, било у оквиру манифестација са школом, било у оквиру манифестација Савеза слепих. Било је и много наступа у другим градовима широм земље. Због простора ћу изоставити изношење ближих података, јер се они налазе у документацији школе. Колико су ове активности значајне за школу, далеко су значајније за општу афирмацију инвалидне деце и омладине у отвореној седници где су, хтели ми то или не , предрасуде према њима још увек дубоко укорењене. Стога је припајањем одељења матичној школи учињен први корак у циљу помоћи овој категорији ученика да у великој мери превазиђу свој хендикеп и да се потврде и као личност и као равноправни чланови друштва. Резултат овога начина тзв. интегрисаног школовања су 6 уписаних слепих студената на ФМУ од којих су неки већ дипломирали и успешно раде. Нећу погрешити ако утврдим да се мало где, а можда и нигде у свету није школовао толики број слепих и у тако кратком временском периоду у високошколским установама.

Свих наведених резултата не би било, без професора – ентузијаста, који раде са слепом децом, не жалећи труд и не мерећи време трајањем школског часа. Ево имена која ћемо трајно памтити и с поштовањем спомињати: У настави клавира: Грбић Зорана, Лазаров Ђорђе, Христић Невена, Радојчић Синиша, Бабовић Милица, Булајић Драгана, Маринковић Добрила, Вукмановић Милена и Николић Љиљана; У настави хармонике: Бенишек Зорица, Арацки Мирослава и Герић Олга; У настави кларинета: Лазић Радивој, Морнар Звонко и Антонијевић Александар; У настави гитаре: Радојковић Бошко, Плећаш Вера, у настави солфеђа Лукић Милош.

За крај сам оставила Петровић Данијелу, првог слепог дипломираног професора клавира, бившу ученицу овог одељења а потом одличног професора средње школе. Данијела је дипломирала на ФМУ у класи проф. Дубравке Јовичић. И поред огромних тешкоћа због недостатка најосновније литературе, положила је све испите у року и на дипломском испиту добила оцену 10. Сада је запослена у одељењу где се несебично посвећује раду. Доказ тога је
ученица Петровић Олга, која је већ у првој години њеног рада положила са изванредним резултатом пријемни испит у школи „Стеван Мокрањац“.

Све поменуте колеге имају непроцењиве заслуге у образовању слепе дце, али неке морам да издвојим и мислим с правом; проф. Грбић Зорана с првим дипломцем и првим уписаним студентом на ФМУ као и јединим учесником такмичења слепих пијаниста у прагу, Мићуновић Данијелом; Бенишек Зорица, чији је ученик Зорић Душан први дипломирани слепи хармоникаш у Југославији; Александар Антонијевић и први дипломац тешко оштећеног вида Виденовић Драган, његов ученик (касније завршио ТО на ФМУ); Христић Невена, чији ученици Аслани Кефсера и Живковић Марко сведоче колико се она посвећује раду без икаквих предрасуда: Радојковић Бошко са ученицом Пећанац Бранком, првим дипломцем на гитари без иједне Брајеве књиге; Антонијевић Александар, личним средствима финансирао је прештампавање уджбеника за кларинет на Брајевом писму; Лукић Милош, приредио књигу за солфеђо за 1. разред, а за остале сваке године ручно преписује у великом броју примерака сходно броју ученика јер их на Брајевом писму нема. Овом приликом у име свих ученика изражавам захвалност свим професорима стручних предмета у средњој школи и професорима „наше гимназије“ за разумевање отежавајућих околности услед недостатка неопходне литературе на Брајевом писму. Одељење је у саставу наше школе почело са радом почетком 1981. године, чему споразуме између две школе, урађен је и прилагођени програм одобрен од компетентних државних органа. На програму су радили професори музике из школе „Вељко Рамадановић“, Лукић Милош, Јелача Ђорђе и Судар Мила, у сарадњи са матичном школом. Што се програмских захтева тиче, они су потпуно исти као и за ученике здравог вида. Има извесних разлика у методском приступу, с обзиром на специфичности условљених степеном оштећења вида ученика. Једна од тих специфичности је организовање двогодишње наставе у припремним разредима, како због сложености Брајевог нотног писма тако због донекле посебних услова живота и рада ове категорије деце. Прво, немају сви подједнако развијено тактилно чуло, друго, са наглим одвајањем од породице често настају различити психоемотивни проблеми, који се са протоком времена губе или бар знатно ублажавају. Међутим, понекад једна од ових компоненти, или обе заједно, могу остати као трајна сметња која, нажалост, упркос извесним урођеним способностима може потпуно онемогућити даље школовање.

На крају, да мало опишемо ученике које ви упознате пошто су већ углавном пребродили наведене проблеме.Како изгледа њихов први школски дан: у школи дођу са 7 година, често и млађи, па су неки у интернату, а они срећнији из Београда, после наставе одлазе кући. Усваком случају њихов долазак у школу увек значи одвајање од породице и од познатог простора и окружења у коме су до тада живели, од свега онога што им је било блиско и драго. То су потресне слике са много суза и привијања уз родитеље и „хоћу кући“, и „мама, нећу да останем овде“. Онда не знате кога да тешите: родитеља који неутешно плаче, трудећи се да то дете не осети, или само дете које одбија сваки додир са било ким другим. Они који ту раде, знају да је то тренутно стање и да ће временом проћи, али како то објаснити свима њима. У таквом расположењу школа је детету оптерећење, школа је „узрок“ свих њихових патњи, место где се мора ићи, али се плаче него што се учи. Прво откровење, готово бих могла рећи прекретницу, чини први улазак у музичко одељење. Ту се открију многе чудесне ствари, па музичка школа као да постаје „друга кућа“. Ту су „чике“ и „тете“ које певају и свирају, па нека друга деца која не плачу, већ са радошћу утрчавају у учионицу и грабе се ко ће пре до инструмента. Ту се одмах некако ствара и осећај неке врсте нове породице нарочито у индивидуалној настави. Наставник постаје нешто као родитељ, а ученици из класе нешто као старија браћа или клинци из краја. Сви се знају, све се дели и уче се да једни другима помажу. Многи од њих никад нису ни „видели“ неки инструмент, поготово клавир па кад открију велику кутију пуну разних звукова, почињу да пребирају ручицама по диркама, па онда заједно тражимо „птичице“ и „медведе“, па се, одједном, на сузе заборави. Најчешће не желе да оду из учионице кад по њих дође васпитач, па чак и тата или мама, осим ако се иде код чика Мише на солфеђо, где се уче песмице и где се уз клавирску импровизацију причају лепе приче. Ту је и неизбежно питање: „Тето, да дођем и сутра?“ Немате срца да их одбијете, па налазите време које немате, да би им бар за тренутак приуштили мало радости. Сваки пут их пустите да се „поздраве са клавиром“, покажете им књиге из којих ће и како читати, омогућите им да слушају старије ученике, што они чине са великом пажњом и причате им да су и они некад били тако мали. Онда неко од њих слободнијих првих помало стидљиво запева док не повуче и оне друге. Тада им испитате слух, проверите моторику, ритам и меморију. Најтужнији сте кад морате да кажете: „Ти мораш сачекати још мало да порастеш па ћеш доћи следеће године“, а заправо знате да за то нема услова. Тада по правилу следи питање : „Могу ли бар да останем да слушам“?“
Они који имају бар минималне способности, постепено прелазе на савладавање првих правих озбиљних наставних захтева. Из тих и таквих стасала је и Данијела и Дејан и Кефсера и Душан и многи други. Неки су завршили само нижу школу, неки чак и нису, али сви носе најлепше успомене и остају у контакту са својим професорима и својом школом. Јаве се да се похвале одличним успехом у некој другој школи или на неком другом факултету, да су се
запослили, да су склопили брак па позивају у сватове, или да су добили бебу па желе да јој бивши професор изабере име. Тада вам је пуно срце и свеједно вам је колика вам је плата и заборављате све оно што је било тешко. А има ли лепшег осећања од тога да ће вас се многи од њих сећати и кад вас више не буде и да ћете наставити да кроз њих постојите?

Лично мислим да нема и не жалим што сам, радећи у овом одељењу прешла дуг и и тежак пут. Надам се да ће убудуће бити лакше захваљујући иновацијама у образовању хендикепиране деце. Али стрпљење, љубав и велику одговорност у овом послу, никаква технологије неће моћи да замени.

Очекујем да ће одељење за слепу децу и убудуће задржати своје место у матичној школи и да ће, као и досад, имати пуну помоћ и подршку; ово, тим пре, што музика игра велику улогу у развијању личности слепог детета на многим пољима: савладавање микро и макро – простора, изоштравање слуха као незаменљивог фактора у орјентацији у простору, корекција покрета и опште моторике, поспешивање интеграције у друштво и сл. Не треба занемарити ни развој и обогаћење емоционалног бића и самопоуздања са убеђењем да се никада не треба предати. Од самог почетка их учимо да не постоји мрак, док у човеку постоји унутарње светло, духовно око које не гледа али ипак „види“. То је њихова музика, њихова звучна слика света и није увек важно колико је реална. Она је таква каква је и она је само њихова.

Не знам да ли овај текст на прави начин одговара сврси, па ми се спонтано намеће питање са почетка: „Јесам ли оправдала поверење?“

Пројекти

„РУКЕ КОЈЕ ВИДЕ“
inkluzijaУ циљу прикупљања матријалних средстава за набавку потребне опреме приступило се организацији добротворног концерта са идејом да на њему наступе бивши ученици школе, сада изузетни, афирмисани уметници. Успели смо да их окупимо, упркос бројним обавезама које имају као концертни извођачи и педагози. У Великој сали Коларчеве задужбине, 24. децембра 2004. године, на заједничком концерту су наступили Стефан Миленковић, Лидија и Сања Бизјак, Маја Богдановић, Јасмина Трумбеташ, Марко и Смиља Јосифоски, Милан Карановић, Иван Томашев, Мери Бојић Радојчић, Дејан Суботић, Љиљана Вукеља и Мирјана Вујовић.

Осим наших уметника, Секретаријат за културу града, Министарства за културу, писаних и електронских медија, који су нам омогућили значајан простор за оглашавање и могућност да у директним радио и телевизијским обраћањима представимо пројекат, финансијску помоћ пружиле су нам и многе фирме, појединци и колеге из других школа. Увидевши о каквој се акцији ради, придружиле су нам се и представнице страних дипломатских институција у нашој земљи, уз чију помоћ смо акцију привели крају. РТС је концерт снимала и емитовала у два дела на програму РТС2, током јануара и фебруара 2005. године.

Кроз продају карата и донације, прикупљена су средства у износу од 607.000 динара, од чега је за за трошкове одржавања концерта утрошено свега 47500 динара. Сви остали трошкови који су саставни део организације оваквог музичког догађаја (закуп сале, путни трошкови извођача, израда видео и штампаног материјала и други), покривени су спонзорствима фирми и појединаца.

Средства за хонораре организатора и сарадника на пројекту обезбедила је сама школа. Од прикупљеног новца купљен је Брајев штампач са одговарајућом пратећом опремом, а софтвер за препознавање говора и транскрипцију класичног писма на Брајево, периферне компоненте, стандардни штампач, скенер и потрошни материјал добили смо као донацију Женског међународног клуба (Woman`s International Club).

За ову малу штампарију обезбеђен је адекватан простор при новоотвореном музичком студију школе, као и техничка и логистичка подршка фирме која је увезла и инсталирала опрему.

Циљ пројекта је да се оствари квалитетан помак у музичком образовању слепе деце, уз њихово потпуно музичко описмењавање на Брајевом нотно писму.

Сам концерт ицела акција имали су изузетно добар одјек у јавности, а прави резултат видеће се тек за неколико година када обогатимо нототеку на Брајевом писму и привучемо још већи број слепе деце да се музички образује.
Због изузетног уметничког нивоа одржаног концерта, аудио материјал снимљен уживо у сали Коларчеве задужбине биће издат на CD-у као самостално непрофитно издање МШ „Коста Манојловић“.

На крају, истакнимо још једном, оваквим приступом образовању деце са посебним потребама битно доприносимо њиховом активном интегрисању у друштво, чиме се приближавамо европским стандардима у овом сегменту образовања.

Аутори и реализатори пројекта су професори школе Злата Малеш, Мирјана Михаиловић и Даниела Вагнер.

2009. “Музичка едукација без баријера”, Фонд за отворено друштво
2010. “Од музичке едукације до интеграције”, Фонд за отворено друштво

Фондација за отворено друштво је, у партнерству са организацијама цивилног друштва, усредсређена на активности које се тичу једнаког приступа Рома квалитетном образовању. Утом контексту, и у сарадњи са Фондацијом Песталоци, Фондација реализује вишегодишњи пројекат под називом „Једнаке шансе у средњошколском образовању“ (2005 – 2013), који представља модел минималне педагошке интервенције за ученике ромске националности којим се јачају капацитети школа за инклузивно образовање и оснажују ученици ромске националности.

Фондација је усредсређена и на истраживања, анализу, праћење и лобирање. У тој области, главне активности Фондације јесу следеће:
„Мониторинг инклузивних образовних политика“ је трогодишњи пројекат који се спроводи са Центром за образовне политике. Планирано је да обухвати све школе у Србији. Међу најуспешнијим пројектима, Фондација истиче иницијативу „Инклузивно образовање – од праксе ка политици“, која је завршена 2011. године и састојала се од прикупљања примера најбоље праксе, израде критеријума и индикатора инклузије у образовању и оснивања Мреже подршке инклузивном образовању. Фондација за отворено друштво истиче увођење педагошких асистената као важан позитиван корак у унапређењу инклузивног образовања, који је иницијално развила, пилотирала и подржала управо Фондација.
Поред поменутих активности, Фондација је подржала неколико школа у спровођењу пројеката.

2009.– Од музичке едукације до интеграције – Музичка школа „Коста Манојловић“, Земун
2009.– Отворимо врата инклузији – Основна школа „Јован Поповић“, Инђија
2009.– Школа као уточиште – Основна школа „Братство – јединство“, Панчево
2009.– Школа за свих 20 – Основна школа „Десанка Максимовић“, Ново Село
2010. “Асистивне технологије у функцији интеграција особа оштећеног вида”, Кликни ка Европи
2010. “Интеркултурално образовање – пут ка стварању антидискриминаторног друштва”, Заштита равноправности и промовисање једнакости грађања, Министарство рада и социјалне политике, УНДП
2010. Представљање Приручника за наставнике, Тринаести педагошки форум сценских уметности
2011. Акредитовани семинар “Инклузивно музичко образовање деце оштећеног вида”, ЗУОВ
Аредитован семинар под редним бр.734 – Аутори и реализатори: Мирјана Михаиловић, проф. хармонике и нотограф на Брајевом писму у МШ „Коста Манојловић“, Земун, Гордана Виденовић, проф. енглеског у Школи за децу оштећеног вида „Вељко Рамадановић“, Земун и нотограф на Брајевом писму у МШ „Коста Манојловић“, Земун

Те м е :
Упознавање са историјатом инклузивног музичког образовања у школи „Коста Манојловић“; Опис тренутне ситуације о начину музичког образовања особа оштећеног вида у свету; Указивање на начине подршке деци оштећеног вида кроз формирање инклузивних тимова; Израда индивидуалних наставних планова; Упознавање са основним принципима Брајеве музичке нотације кроз одгова рајуће примере; Методолошка прилагођавања у настави теоретских предмета; Приказ индивидуалног и групног рада са децом ОВ; Размена искустава.

2011. Конверзија на Брајево писмо 6 издања – Завода за уџбенике
2011. “Музиком у инклузију”, ДИЛС пројекат, Министарство просвете и науке

Списак одштампане литературе на Брајевом писму:

СОЛФЕЂО И ТЕОРИЈА МУЗИКЕ

А. Каралић: Солфеђо за I, IV, V и VI р. ниже школе
Б. Поповић: Солфеђо за нижу школу I – VI р.
В. Јовановић: Солфеђо за I, II, III и IV р. ОМШ
В. Јовановић: Ритмичка лектира за ученике средње школе
В. Јовановић: Солфеђо за ученике средње школе I – IV р.
В. Јовановић: Солфеђо за ученике II, III и IV р. СМШ на енглеском језику
В. Јовановић: Теорија музике / V. Jovanović: Theory of Music in Braille (верзија на енглеском)
В. Перичић: Инструментални контрапункт
В. Перичић: Основи вокалног контрапункта
В. Перичић: Хармонија I део
В. Цветковић, Ј. Михаљица: Солфеђо за I р. ОМШ (Има у штампаној форми)
В. Цветковић, Ј. Михаљица: Солфеђо за II р. ОМШ (Има у штампаној форми)
Д. Деспић: Облици барокне и инструменталне полифоније
З. Васиљевић: Солфеђо-ритам за I р. ОМШ
З. Васиљевић, И. Дробни, Г. Кран и М. Ћалић: Солфеђо са теоријом музике за I р. СМШ (Има у штампаној форми)
Љ. Ђорђевић: Солфеђо за I, II и III р. срeдње школе, (скрипта)
М. Михајловић: Музички облици + CD са примерима
М. Тајчевић: Теорија музике
С. Маринковић: Историја музике за III и IV разред СМШ (Има у штампаној форми)
С. Маринковић: Историја српске музике (Има у штампаној форми)
С. Смиљанић-Марковић: Кантабиле, II део
Тестови са пријемних испита за солфеђо за одсек Музички извођач од шк. 2002/2003 до шк. 2014/2015

Књиге у аудио формату (CD)

Д. Деспић: Музички инструменти
С. Маринковић: Историја музике за II и III разред СМШ

КЛАВИР

А. Гедике: Етида а-мол
А. Живцов: Етида
A. Казела: Галоп
А. Казела: Болеро
В. А. Моцарт: Соната КВ 330, Це-дур, I став
В. А. Моцарт: Соната КВ 457, це-мол, I став
В. Ржиховски: Пастирска песма
В. Палмер: Фанданго
Г. Беренс: Етида оп.61, а-мол
Ђ. Батиста Пешети: Етида це-мол, Presto
E. Гњесина: Етида А-дур
Е. Григ: Валцер а-мол
Ж. Б. Диверноа: Основне вежбе за клавир, оп.176
Избор сонатина за клавир, I св.
Ј. Кршић: Почетна школа за клавир
Ј. Кршић: Клавирска вежбанка за ученике III р. ОМШ
Ј. Кршић: Клавирска хрестоматија за ученике IV р. ОМШ
Ј. С. Бах: Бурé
Ј. С. Бах: Мале композиције за клавир
Ј. С. Бах: Мали прелудијуми
J. С. Бах: Двогласнa инвенцијa Це-дур
J. С. Бах: Двогласнa инвенцијa Ге-дур
J. С. Бах: Двогласнa инвенцијa ге-мол
J. С. Бах: Двогласнa инвенцијa еф-мол
J. С. Бах: Трогласна инвенција Де-дур
J. С. Бах: Двогласнa инвенцијa де-мол
Ј. С. Бах: Прелудијум и фуга бр.10, е-мол, ДТК, I свеска
Ј. Ф. Бургмилер: Арабеска
Ј. Ф. Бургмилер: Немир
Ј. Хајдн: Мали комади
Ј. Хајдн: Менует, Г-дур
Ј. Хајдн: Сонатине и сонате за клавир
К. Черни: Етида оп.740 бр.3, Де дур
Л. Шите: Етида де-мол
Л. Петровић: Дечји прсти на диркама клавијатуре
Л. Петровић: Увођење у музику
Л. Петровић: Школица за клавир Ниво А
Л. Петровић: Школица за клавир Ниво Б
Л. Петровић: Школица за клавир Ниво Ц
Ле Купе: Шала
M. Мошковски: Етида оп.72, бр.6, Ф-дур
М. Шмиц: Етида Jazz Parnass, бр.21, a-мол
П. И. Чајковски: Април
П. Хор: Сонатина оп.25, I став
П. Хор: Сонатина Г-дур
Р. Шуман: Фантастични комад оп.111, бр.2
С. Мајкапар: Етида Це-дур
С. Прокофјев: Тарантела
С. Рахмањинов: Прелид, оп 3, бр.2, цис-мол
Т. Кригер: Анданте
Ф. Менделсон: Етида Ф-дур
Ф. Менделсон: Песма без речи, Лов, Це-дур
Ф. Шопен: Валцер а-мол, оп.постхумни
Ф. Шопен: Мазурка оп.67, бр.2, г-мол
Х. Бертини: Етида оп.29, е-мол
Х. Лемоан: Етида а-мол
Х. Лемоан: Етида Ф-дур
В. Миланковић: Чекање
В. Мокрањац: Прелудијум
В. Мокрањац: Етида бе-мол
Ј. Славенски: Румунска игра
К. Бабић: Преплетуммобиле
M. Живковић: На крај села
П. Озгијан: Успаванка
П. Озгијан: Игра

КОРЕПЕТИЦИЈА

C. H. Peters: Jolly Coppersmith (arr. by Art Jolliff) – пратња за кларинет

ХАРМОНИКА

А. Говедник: Скерцо
А. Кобљански: Етида
В. Власов: Серенада и Клавсен из Дечјег албума
В. Кулповић: Етида
В. Лубен: Карневалске свечаности (Коледар)
В. Одак: Из збирке “Чудесни свијет хармонике“: Черни – Етиде бр.4 и бр.12
В. Семјонов: 4 ренесансна комада
В. В. Терзић: Хармоника за I р. ниже школе
В. В. Терзић: Хармоника за II р. ниже школе
Г. Хермоса: Герника
Gradus ad parnassum (Редакција R. Wirtner): Етида бр. 8, Г. Андерс-Стрехмел
Д. Скарлати: Соната Ге-дур К2
Д. Скарлати: Соната це-мол К11
Доренски: 9 малих прелудијума
З. Вукосављев: Избор композиција за III и IV р. ниже школе (Има у штампаној форми)
З. Вукосављев: Избор композиција за V и VI р. ниже школе (Има у штампаној форми)
З. Ракић: Хармоника за I р. ниже школе (Има у штампаној форми)
З. Ракић: Хармоника за II р. ниже школе
З. Ракић: Хармоника за III р. ниже школе
З. Ракић: Хармоника за IV р. ниже школе (Има у штампаној форми)
З. Ракић: Хармоника за V р. ниже школе (Има у штампаној форми)
З. Ракић: Хармоника за VI р. ниже школе (Има у штампаној форми)
З. Ракић: Збирка етида за хармонику за СМШ
Ј. Гарт: Скерцо
Л. Миклашевски: Сонатина бр.1
Л. Моцарт: Полонеза
М. Ижакевич: Етида
Н. Паганини: Каприс бр. 14
Н. Паганини: Каприс бр. 18
Н. Паганини: Каприс бр. 19
Н. Паганини: Каприс бр. 141
Пахелбел: Корал, Де-дур
Пахелбел: Прелудијум и фуга in C
Стадник: Етида
Степенко: Украјинска народна песма
С. Страчина: 3 комада (Мазурка, На сунашцу, Злоћко)
Т. Лундквист: Ботаничка башта
Хорн: Болеро
H. Luck: Афоризми (4)
Штајбељт: Сонатина (1. и 2. став)
W. Newy: Мала свита за хармонику

КАМЕРНА МУЗИКА / ДЕОНИЦЕ ЗА ХАРМОНИКУ

Wernecke: Balkan tanz , 1. хармоника
Yuri Peshкov – Mirage (Parisien valse), 1. хармоника

КЛАРИНЕТ:

Р. Лазић: Лаки комад
R. Mantz: Die frohliche klarinette, Band 1(7-89)
R. Mantz: Die frohliche klarinette, Band 2 (90-160)

СОЛО ПЕВАЊЕ

Benedetto Marcello: Quella fiamma che m’accende
В. А. Моцарт: Лакримоза
В. А. Моцарт: Ариа бр. 12 из опере “Cosi fan tute”
В. А. Моцарт: Ариа Деспине из опере “Cosi fan tute”
Г. Ф. Хендл: Ah, mio cor
Franz Lachner – Auf Flugeln des Gesanges
Л. Ђордани: Ogni sabato avrete il lume acceso
N. Vaccai: Senza l`amabile
П. Коњовић: Нане кажи тајку
Р. Шуман : Widmung Op. 25
Р. Шуман : Der Hidalgo
С. Бинички: По пољу је киша пала
С. де Лука: Non posso Disperar
С. Христић: Била једном ружа једна
Шишкин: Разбојника благоразумнаго

ХОР

К. Манојловић: Прошета Ђорђе
С. Мокрањац: Ал’ је леп овај свет
С. Мокрањац: Достојно јест
С. Мокрањац: На ранилу
С. Мокрањац: Тебе појем
С. Мокрањац: Одломак из Литургије Св. Јована Златоустог

ЕНГЛЕСКИ

Stuart McKinlay, Bob Hastings: Students Book Pre-Intermediate, Longman
Lindsay White, Rod Fricker: Workbook Pre-Intermediate, Longman