У пензију је отишла наша драга Ирена Опаров Добрила.
 
„Учитељски позив је узвишен и племенит. Али није учитељ онај који је васпитаван и образован за учитеља, него онај који је дубоко уверен да је учитељ и да треба и не може бити другачије.“ – Лав Николајевич Толстој
Ова мисао великог писца је била прво што ми се наметнуло у промишљању како овај текст треба да изгледа, јер чини ми се да тако истинито осликава Ирену Опаров Добрила.
„Не могу да замислим да не седим у „седамнаестици“ са својим ђацима“ – каже ми Ирена у неком од многобројних разговора. После толико година рада са ученицима, ова реченица била ми је фантастична, у сваком значењу те речи. Сигурно је и Ирена имала мало боље и мало лошије дане, али после 40 година, не уморити се, сачувати такву енергију, младост духа, бескрајну љубав према музици, уметности, клавиру…
И зато не бих да набрајам да је: толико година провела на клавирском одсеку наше школе, са ученицима освојила те и те награде (тај податак би и иначе био превелико оптерећење за овај текст, има их мнооого 🙂, била овде у жирију, била онде у комисији…
У живот школе уткани су путеви свих нас, свака та нит је важна, јер га чини квалитетнијим, разнобојнијим, јачим, трајнијим за оне који долазе после нас.
Ирена хвала Вам што сте своју нит желели тако чврсто да испреплетете са свима нама.
 
 
Ваши Костаманци!
Текст:  проф. Александра Раичковић
 
 
„Види свет очима музике“