Коста Манојловић је рођен 4. децембра 1890. године у шумадијском селу Крњеву код Велике Плане. Учење музике започео је у Богословији и Српској музичкој школи у Београду.
Наставници су му били Стеван Стојановић Мокрањац, Милоје Милојевић и Стеван Христић.
Кратко време је радио као наставник у Ћуприји (1910—1911) и у Богословији у Београду (1911—1912), када је добио стипендију и краће време провео на студајама у Москви, а затим у Минхену (1912—1914). Студије је два пута прекидао због балканских ратова. На минхенској Музичкој академији ради код Р. Мајера-Гшраја и Фр. Клозеа, а на музиколошком одсеку филозофског факултета код Е. Шмица.
За време Првог светског рата, 1915. са српском војском прелази Албанију. Године 1917, Косту Манојловић упућују на продужење студија у Енглеску. Студије је завршио 1919. на универзитету у Оксфорду.
Када се вратио у Београд, Манојловић развија вишеструку музичку делатност, те 1919. постаје диригент Првог београдског певачког друштва (до 1931.), којим је некада управљао Мокрањац. Са овим друштвом је 1925. извео чувену Палестринину Missa Papae Marcelli.
Од 1931. до 1939, Манојловић је диригент и певачког друштва Мокрањац , а уз то и професор Музичке школе (данас школа Мокрањац) и Теолошког факултета.
Коста Манојловић је био секретар Београдске филхармоније од њеног оснивања 1923, па све до 1940. године. Учествовао је у оснивању Јужнословенског певачког савеза (био је његов главни секретар од 1924. до 1932.) и Удружења југословенских музичких аутора (УЈМА).
Његово најзначајније дело је стварање Музичке академије у Београду (данас Факултет музичке уметности), за чије се оснивање интензивно залагао и био њен први ректор (1937. — 1939.), а као професор радио је у њој до 1946.
Умро је 2. новембра 1949. године у Београду.
