Драги пријатељи школе,
Упознајте Немању Будића, ученика генерације у основној музичкој школи.
Текст пише Немањина професорица клавира, Ирена Опаров Добрила:
Пре пет година ушао је у нашу школу мали, ћутљиви дечак озбиљног лица.
„Па где си ти до сад!?“, полушаљиво сам га упитала. „Имаш 10 година, мораћеш да радиш дупло више да стигнеш оне који свирају већ неколико година, и још ћеш морати да спојиш два разреда у годину дана, да би на време завршио нижу музичку!“
Само је кимнуо главом, гледајући ме право у очи, али видела сам како му је поглед заискрио због изазова, и све је било јасно.
Долазио је у школу пре но што му почне час, и остајао дуже да би слушао час свог 4 године старијег „класића“ Саше. Једном му је спонтано излетело слушајући га – „И ја ћу овако да свирам кад порастем!“ А Саша се осврнуо на њега преко рамена, и великодушно рекао :“Ти ћеш бити бољи од мене!“
Њихово другарство траје и данас, кад је Саша најбољи дипломац клавирског одсека, а Немања ђак генерације за нижу школу.
Све је успео мали ћутљиви дечак.
И да заврши школу за 5 година, и да освоји највише прве награде на свих 26 такмичења, и да буде Лауреат на многима од њих, и да свира с оркестром у Дому војске, и на Коларцу, и у Филхармонији, и многим салама широм Србије на завршним концертима… Његова смелост, виртуозност, и жеља да с публиком подели оно што смо заједно урадили, истражујући музику и могућности нашег величанственог инструмента, само је расла.
Било је смеха, славља, напора и суза. Било је дивно путовати с Немањом ових 5 година , и гледати како расте у младог пијанисту.
БРАВО, НЕМАЊА!
„Види свет очима музике“
